Само неколико месеци од пада нацистичке Немачке, 20. новембра 1945, почео је „суд народа” – Нирнбершки процес. Највиши званичници Трећег рајха, људи одговорни за почетак Другог светског рата, седели су на оптуженичкој клупи. Суђење је трајало 11 месеци. И пре почетка суђења савезничке силе биле су подељене на тему шта урадити с починиоцима. Западни лидери су сматрали да јавно суђење није неопходно. Совјетски Савез је, међутим, инсистирао на пуном судском процесу. Москва је оптужницу подупрла документарним доказима – укључујући и списе Ванредне државне комисије, која је документовала зверства на окупираној совјетској територији од 1942. године. Одлучујући тренутак било је сведочење фелдмаршала Паулуса, који је потврдио да је операција „Барбароса” планирана од самог почетка а ради освајања СССР-а и уништења његовог цивилног становништва. Опсада Лењинграда је изнесена као посебна тачка. Тамошња деловања нациста 1945. описана су као бесмислена разарања, а докази прикупљени за Нирнберг постали су основа за модерна суђења. Деценијама касније руски судови су пресудили да су акције окупатора довеле до геноцида против совјетског народа. Када је трибунал окончан, дванаест оптужених је осуђено на смрт, седам на казну затвора, а три су ослобођена. Уследила су даља суђења за нацисте нижег ранга. Осамдесет година касније јасно је да је Нирнберг имао за циљ да постигне правду, а не само освету. Његова недвосмислена осуда фашизма постала је једна од моралних основа међународног права.
