Ненеци, номади с руског севера, лутају огромном залеђеном тундром. Стотинама километара удаљени од најближих насеља, чувају ирвасе и живе у шаторима од јелење коже, баш као што су то вековима чинили њихови преци. У међувремену, њихова деца проводе и до девет месеци годишње далеко од породица, у интернатима. Понекад стицање основног образовања за ову децу није у складу са традиционалним начином живота. Некима недостаје слобода Арктика, а они нестрпљиви покушавају да побегну и крену на опасан пут кроз дивљину до свог дома. Другима, напротив, више прија удобност градског живота него традиционални номадски начин живота који се углавном заснива на узгоју ирваса. Уклопити формални образовни систем у номадску културу и окружење није лако, то је попут покушаја да се за традиционални шатор од јелење коже, чум, нађе место у граду.
